Nema više!!!

Danas je Anđelu rođendan.. Zauvijek je otišao.. I nikada se neće vratiti.

Svojevremeno mi je govorio da sam zla. Rekao je da ne znam voljeti. Sada si je našao 17-ogodišnjeg vraga utjelovljenog u nekoj curi.. Kaže da je zla. Ima trenirku sa natpisom na guzici "kučkica". Ne znam jel sa tvrdo ili meko ch. Navodno da i za samu sebe govori da je "hladnokrvna kučkica". I on je sretan.
Prestala sam ga nakon pomnijeg razmišljanja poštovati kao osobu. Postao je kontradiktoran samome sebi. JA ne znam voljeti, a on se fizički s njom mora obračunavati; njezin način ljubavi si samo mogu zamisliti.. Počeo joj je proces treninga, "asimilacije" ako smijem reći. Počeo ju je mijenjati.. Kaže: "Naučit će.."

Ja znam da sam ja naučila.. Sljedeći put: BJEŽI KOLKO TE NOGE NOSE OD TAKVIH TIPOVA!

I sad ono što mene zanima. Jest da su joj roditelji rastavljeni, ali to (citiram njega) "pretjerano ponosno i samouvjereno dijete" (u prijevodu: bahato i umišljeno derište) ima očito mamu koja se za nju ne brine. Što joj ona kaže na tu trenirku, recimo..??? KUČKICA lol
Kako on ne vidi da je iskompleksirana, baš me zanima. Jer samo kompleksaši žele drugima tim nastupom u kosti utjerati strahopoštovanje. Kako uopće netko na taj način može voljeti takvu osobu? Tako hladnokrvnu? Gotovo bezosječajnu?

Pitao me što mislim tko će koga ostaviti i za koliko vremena.. i koji će biti razlog..? Ja mu na to ne mogu dati konkretan odgovor jer nju ne poznajem dovoljno. ALI iz onoga što mi je ispričao bilo mi je sasvim dovoljno da vidim kako će ON reagirati na nju nakon nekog vremena..
Sad će netko pomisliti da iz mene govori ljubomora. Ja samo pokušavam shvatiti što mu se to dogodilo da je počeo tražiti i izvlačiti dobrotu iz neke osobe koja je EVIL. On kaže da je to "IZAZOV". Znači po meni je to FAZA.

Što je FAZA? FAZA je trenutak u životu.. Kažem trenutak jer život ima puno godina, a vrijeme je ionako relativno. Dakle - trenutak kada svaka muška osoba na raspolaganje dobije žensku osobu koja je prokleto hladnokrvna prema ostatku svijeta, karakterna (razmažena), zna što želi (pardon - misli da zna), ima previsoko mišljenje o sebi (umišljena) i to svima pokazuje. I onda ta FAZA počinje. Dugotrajna je i iscrpljujuća. Završetak je obično isti samo u malo drugačijoj varijanti:
a) ona njega prevari i tu je veza gotova ALI:
1) on to NE sazna i ostane s njom živeći u iluziji koju naziva VEZA
2) on to sazna od ljudi koje ne poznaje
3) ona mu to kaže jednog lijepog i sunčanog dana kad mu se nečim želi osvetiti
b) on konačno shvati da ju nevoli i:
1) da je ona odraz svega što on u sebi potajno mrzi i želi se riješiti
2) da želi nekog tko zna iskreno voljeti
3) da nije normalan kaj je uopće prohodao s njom
4) da je isfrustriranija od bilokoje njegove bivše
5) da se s njom osječa jebeno loše
c) ona ga spuca zbog drugog tipa (iako se to u bilokojoj vezi naravno može dogoditi, ovdje bi glavni razlozi bili PARE, da je lik VEĆA FACA i tome slično. Nebitno, ali jako jako glupi razlozi)
d) on shvati da ju
1) je promijenio - i to ga sad živcira jer je ona sva sjebana i ne zna tko je (napravio joj je veću štetu nego i jedan bivši koji ju je pokarao i ostavio)
2) nikada neće moći promijeniti jer je ona.. jednostavno.. ZLA
Nakon te faze, jedan drugoga obično zamrze.

Kako ja ovo sve znam :D ? Been there, done that. Moja životna škola. Možda nisam imala 5.0 u srednjoj, niti primala stipendiju, ali jebeno dobro znam neke stvarčice o vezama. On sa svojih nekoliko cura u životu s tek sad s ovom najvjerojatnije proživljava tu FAZU. Kažem najvjerojatnije jer je do sada iz svake takve FAZE muška polovica (odn. jedno cijelo) izašla apsolutno isfrustrirana sa novo naučenom lekcijom - NEKE IZAZOVE NE TREBA PRIHVAČATI, KOLIKO GOD NEUSTRAŠIV BIO! Ili treba, pa ih treba prihvatiti kao životnu lekciju. I još niti jedna IZNIMKA nije potvrdila PRAVILO!!! Predobra lekcija.. Večina ih tek onda shvati što su prije imali kraj sebe i vrate se..
Nikad mi nije bilo jasno kako dvije potpuno različite osobe, koje imaju zajedničke najbanalnije stvari (isto kao i par miljardi ljudi na ovome svijetu), mogu funkcionirati SKLADNO. Čak i ako je "dobro i loše" stvar gledišta i nepotrebna kategorizacija, ovakav pogled na stvari MENI barem nije normalan..?
Ha dobro. Njegov izbor, njegov put. Mene se to stvarno ne tiće.




Sretan rođendan ti želim, a najviše od svega da izvučeš DOBRU lekciju iz svega ovoga što sada proživljavaš. UŽIVAJ!

Anđele.. Sada znam da si tu.. Znam da me promatraš.. Pitao si me nešto.. Nisam ti znala to opisati jer ti trebam opisati velik dio svog života.. Nije bio lijep.. Ovo sam napisala prije nekoliko godina jednoj osobi do koje mi je i dandanas jako stalo, ali koja me mnogo pua veoma razočarala.. On je jedini koji je shvatio da ja nisam ja. I pitao me zašto se pravim da sam nešto što nisam.. Ja sam rekla da ne znam. I onda sam mu napisala ovo da me proba shvatiti.. Sada to pišem tebi. Zanemari pravopis, ovo je pisano davno, ali kao da se jučer dogodilo.. Probaj me shvatiti, molim te.

Kad sam krenula u školu, rat je počeo. Prvi razred. Bila sam veselo i razigrano dijete. Imala sam jaku alergiju (neurodermitis). Nije bilo prenosno ni niš takvoga ali je loše izgledalo. Djeca u 1. razredu kad idu nekam van učionice na neku šetnju ili tak nekaj, moraju se držat za ruke 2 po 2. E to je bio početak... Mene su svi izbjegavali zato kaj su mislili da će nekaj pobrat od mene kaj je bilo čist normalno.. I nije me to jeb.. ni pol posto. Kaj sad. I ja bi to mislila da neko drugo dijete to ima, a ja ne. I taman su se djeca «navikla» na mene, kad su počele one uzbune u Zagrebu i mogučnost da će ga bombardirati. Mama je spakirala mene i sebe i odfurala nas u Sloveniju. Upisala me u školu u Murskoj Soboti. Svaki sam dan pješice išla u školu dobrih pola sata, solo naravno. Djeca su me prihvatila kao «izbjeglicu» i to mi nije i nebi sve skupa smetalo da me nisu počeli nazivati srpkinjom i različitim gadarijama kad god bi se probala uklopiti. To je naravno bio još veći apsurd upravo zbog činjenice da mi je mama prava slovenka, da ne velim čistokrvna. Uglavnom, ni tu me baš nisu htjeli pretjerano. Očito da sam u njihovim očima bila netko tko je upao u njihovu sredinu i zasmetao ih. Neznam kaj su u to vrijeme kak je rat tek počinjao njihovi roditelji njima doma govorili o izbjeglicama. Ravnateljica me skužila da se baš nisam uklopila i htjela me poslati u nekekav jadni centar blizu škole gdje su osnivali školu za izbjeglice da bi se ja malo uklopila i imala nastavu na svom jeziku, a bila bi sa hrpom ekipe kaj večina nije bila iz Hrvatske. Otišla sam tam na upoznavanje i atmosfera je bila i više nego tragična. Pola te djece je izgubilo jednog roditelja, a pola ih nije sa njima došla u Sloveniju neznam iz kojeg razloga. Kak sam imala tek 7 i pol godina, meni se tam nije svidjelo iz malog miljona razloga i mislila sam da u razredu u kojem jesam polako stičem prijatelje, polako ali bolje i to nego ništa. Sječam se kad sam se vračala u razred mislila sam kak će im bit drago kaj nisam otišla... Ali jedna stvar koju nisam skužila je to da su me htjeli tam poslati ne zbog toga da meni bude bolje nego zato da me se riješe.. Sad kad gledam na to mislim da su se njihovi ksenofobični roditelji toga sjetili da im djeca neidu u razred sa izbjeglicama da se slučajno ne sprijatelje... itd. Neznam kaj je tim idiotima bilo u glavi... Jedva sam dočekala povratak u Zagreb. Krenula sam u 2. razred. Neznam razlikovati č i ć kaj di ide još od tada. Ekipa u razredu je to skužila i trgali su se od smijeha. Uspjela sam privuči pozornost na sebe bez da sam to željela.. Opet mi se bilo teško uklopiti. Bila sam jedno veselo i tolerantno dijete, ali svi su mi u razredu dali do znanja da misle da ja tamo ne spadam. Nažalost, negdje u 2. polugodištu sam doživjela jednu glupu nesreću, neznam jel sam ti to pričala. Naime razbila sam se ko guzica u betonsku rupu u dvorištu sa bicikla. Razbila sam bradu i zaradila par šavova, ali to nije bilo prvo kaje je upalo u oči kad si me pogledao. Imala sam ogroman plavi natečeni kapak iznad lijevog oka i ogroman hematom iznad lijeve obrve. Takvu čvrgetinu su doktori rekli da nisu godinama i godinama vidjeli.. Rekli su mi da sam odlično prošla samo sa potresom mozga, a da sam mogla završit na mirogoju s obzirom da mi je lubanja trebala puknuti ko lubenica pri takvom padu. Tako sam preživjela, ali nekaj se u mojoj tintari jako poremetilo. Kako znam, pitaš se? Tako što su mi 3 dana nakon povratka iz bolnice počele rasti dlačice ispod ruke.. (pa ti procjeni kada se to trebalo dogoditi). Uglavnom, izgleda da sam u 2. razredu ušla u pubertet... Btw. ja se toga ne sjećam ali mama mi je to nedavno pričala... Krajem 2. razreda mogla sam se čak pohvaliti da sam imala nekoliko prijatelja koji su me između ostalog i branili od uvreda jednog dijela razreda čiji su roditelji saznavši da sam se vratila krenuli u trač partiju protiv mene.. A djeca to najbolje zapamte, i nauče... U 3. razredu mama nije imala posao. Radila je u Ljubljanskoj banci i dobila je otkaz kao i ostatak ljudi tamo. Tata je imao plaču tadašnjih 150 DEM što je bilo izrazito malo. Živjeli smo sa prabakom, jer je ovaj stan u Ilici bio njezin, pa su ga moji trebali dobiti nakon njezine smrti, a do tada da joj prave društvo i tako to. Njezina kćer se udala u Sarajevo i kak su ti napadi bili jaki, cijeli im je stan izgorio i došli su u Zagreb i živjeli kod nas ona, i njezino dvoje djece, starije od mene naravno. Mama je pošizila zbog gužve, zbog te žene i spakirala opet mene i sebe i otfurala nas u Sloveniju, ovaj put u Vučju Vas. Išla sam u drugu školu.. Našla je posao na crno u Austriji i brala jabuke od jutra do navečer i zarađivala 150 DEM tjedno. Došla je doma samo za vikend, a ja sam bila sa bakom, dedom i svojom poremećenom tetom. Mrzila sam cijeli svijet. Opet me nitko skoro nije fermao. Ak niš drugo imala sam 2 dobra prijatelja iz tog sela, Boruta i Aleša. Bili smo ko 3 mušketira.. J Bili su super prema meni i igrali smo se svi skupa. Čak sam bila u seoskoj nogometnoj momčadi i bila sam golman (dok nisam zaradila potres mozga). Išli smo skupa u razred. Imala sam još jednu dobru prijateljicu iz razreda, i to je bilo to. Ostatak se više manje družio samnom isključujući 2 idiota koja su me non-stop vrijeđala sa svakom uvredom koju su vidjeli na televiziji. Jednom sam tom dečku kaj me stalno isključivao iz svega i totalno ponižavao uzvratila psovku i zaradila masnicu ispod oka i šaku u trbuh.. E tak ti je to kod mene počelo. Počela sam se povlačiti u sebe. Od tada baš i ne pokazujem ljudima tko sam zapravo pa sam usput i zaboravila kakva sam bila nekada. Od tada imam osječaj da me ljudi iskorištavaju kad vide koliko sam dobrodušna i naivna pošto mislim da nema loših ljudi. U 4. razred sam se vratila u Zagreb. Bila sam jako happy kaj sam opet doma. Ali evo opet sve ispočetka.. Spašavanje tzv. prijateljstava kaj sam ih uspjela uspostaviti godinu i pol ranije.. I nije mi baš išlo, pogotovo zato kaj djeca ovaj put nisu zaboravila da sam otišla u Sloveniju (po 2. put) i opet se vratila natrag. Postala sam SLOVENKA, nadimak koji će me (sigurno ne od milja) pratiti do kraja osnovne škole... Slušala sam tu uvredu svaki dan po 10 puta. Naravno frku je počeo dizati mali hercegovac koji je u 3. razredu došao kod nas baš kad sam ja otišla i nije me znao.. U tih godinu dana se uspio među djecom proslaviti svojim bezobrazlukom i neodgojem pa se i na njemu vidjelo da je najstarije dijete nekog direktora. On je počeo sa svim tim a ostala mala đubrad u razredu (dečki naravno) su mu se pridružili pa sam postala najomraženija cura u razredu. To je bilo ono tipa "vrati se otkud si došla"... Dandanas mislim da je ostatak tih dečkiju bio takav zato kaj je u biti cijeli razred mislio da sam ja otišla zato kaj se oni meni nisu sviđali ili zato kaj ja mislim da sam bolja od njih. Da se razumijemo, ja jesam u svemu bila bolja – imala sam sve 5-ice, učiteljičina sestra je bila krsna kuma mome tati pa je ona uvijek najviše pozornosti obračala na mene, bila sam pristojna, vesela, razigrana, nasmijana i najbolje obučena. Naime, sestra od ne-baš-pravog dede se udala u Italiju i ima 3 godine stariju kćer od mene. Nemoram ni spominjat da je za to vrijeme njen muž bio generalni direktor Nestlea za ovaj dio Europe, a pošto su znali da je ovdje rat i da mi mama i tata nisu imali novaca za bilo kakvu garderobu, ja sam ju dobivala od njezine kćeri.. A kakvu garderobu... Majko moja.. Nosila sam D&G, Versacea, Valentina i Stefanellya dok nisam blage veze imala kaj je to uopče.. Naravno kak nisu samo djeca zavidna nego i roditelji, stare su kobile trač-mame skužile kak se lijepo oblačim dok njihova djeca hodaju u par godina starim krpicama. Svi su mi zavidili i mrzili me istovremeno, a ja nisam znala zašto.. Tada sam naučila još jednu važnu životnu stvar: ne pokazuj uvijek sve što imaš... Počao je 5. razred.. Ista stvar ko i u 4. Jedina stvar kaj se promijenila su bili profesori. Ja sam postala sve tužnije dijete pa su sa mojim raspoloženjem počele opadati i moje ocjene... Šesti razred nije se ništa više razlikovao.. Ocjene su mi dosta pale, a i ja sam se počela sve više povlačiti u sebe. Moj krasni nadimak sam slušala na svim satovima, pod svim odmorima uz još svakojake uvrede. Polako sam gubila volju za bilošto. Više nisam znala što da napravim da to sve prestane. Bila sam totalna autsajderica koju nitko više nije kužio, naravno osim nekoliko individua koje su bile dovoljno bistre da skuže da ja nisam tako glupa i loša osoba kakvom su me dečki iz razreda prikazivali. Bacali su mi torbu kroz prozor, krali mi pribor, skrivali mi knjige i trgali bilježnice. Jako sam puno plakala jer nisam znala što sam im napravila da mi se tako osvećuju, nisam znala u čemu sam pogriješila i naravno zaključila da sam zapravo problem ja.. To što sam ja ja. Jer da ja nisam ja nebi se ništa od toga dogodilo... A počeo je još jedan veliki problem.. Dečki su počeli ulaziti u pubertet.. E tak je počelo još jedno sranje za mene. 7. razred koliko se sječam... Postavili su nam nove garderobe u školi (za šuze) od žice(?) il kak se to već zove.. Zvali smo ih kavezi. Nije da se hvalim, bila sam fakat komad od cure.. Imala sam 2. največe sise u razredu (dandanas neznam kak je to moguće bilo) i dečki su to prokužili.. Cura koja je imala veće sise od mene imala je 4ku i nju su dečki počeli zezati da je krava muzara i takve stvari. Još su se 2 cure u razredu iskazale, ali svojim nedostatkom mozga pa su dečki malo manju pozornost obračali na mene... Barem sam ja tako mislila.. U kavezima, koji su se otključavali pri kraju nastave bilo je največe sranje.. Dečki su izmislili novu igru, a ja i ona cura sa večim sisama bile smo u središtu.. Ne kažem ja da u 5. ili 6. razredu nije bilo fizičkih obračuna... Znala sam se ja dobro pošorati sa dečkima... Ali ovaj su put fakat pretjerali. Naime u kavez si morao uči po tenisice i preobuč se za van.. I kad sam ušla unutra... samo ću ti reć da ih je uvijek bilo 5ero i da su me sise jako boljele... Ali je svaki od njih pobraš šaku u glavu, trbuh, šamarčinu ili slično.. od pojedinih sam udaraca i pojedinih dečkiju dobivala natrag.. samim tim što sam se opirala. I tako svaki jebeni dan. Slovenka nije bila izuzetak.. Nadimak je bio jači nego ikad.. Pri svakom izlasku na ploču zlonamjerno su mi to skandirali u nadi da ću zajebat odgovaranje ili zadatak. Kako sam idote skužila kaj rade i u koje vrijeme, tak su mi cure počele nosit stvari i tenisice van iz kaveza... I tada bi ih presrelo 2 največa magarca iz razreda i pod prijetnjom uzeli moje stvari i bacili ih natrag u kavez znajući da ću prije ili kasnije ući natrag unutra da me mogu.. zašlatat.. I tak je i bilo.. Što sam duže čekala, to je manje ljudi bilo u garderobi i to me manje ljudi moglo maknut od te mafije.. Da sve bude bolje.. Dečki iz 2 susjedna razreda su skužili kak je to zabavno.. Uskoro se broj udvostručio i ja nisam više znala koji kurac da napravim.. Dok sam uspjevala bit na solo sa kojim od tih pojedinih tipova i probala im lijepo objasnit kak je ružno to kaj mi rade, svi su mi rekli da znaju.. da im je žao.. al da sam takav komad i da ih ne fermam i da se oni samo zezaju samnom.. Zadnja je rečenica bila Dobro, okej, neću više... Ali njihovi su hormoni radili 100 na sat. Tjedan dana kasnije ko da nije ni prestalo. Onda je jedan od one dvojice morona kaj su bili glavni pozvao mene van.. Naravno da sam ga odbijala pun kurac. Al na kraju me počelo zanimati koji k... oće od mene jer ak me tak dugo zove van možda ima kaj pametno za reć. Čak me za to vrijeme bio prestao šlatati i zajebavati.. Ko da se malo primirio.. I dobro.. izašli smo van.. u parkić blizu škole.. naravno izašla sam van jer sam mislila da možda želi sklopiti primirje samnom.. pa ak njega uspijem nagovorit da se prestane tak ponašat prema meni, možda će se i njegov frend prestat, a s tim i dečki koji su ih slijedili u stopu i ko budaletine ponavljali isto kaj i oni jer su htjeli biti face. Pričali smo jako dugo i skužili da ni ja ni on nismo tak loše osobe i pred kraj izlaska smo se cerili i pričali viceve.. Još jedna životna lekcija: Vuk dlaku mijenja, ali čud nikad. Konačno mi je rekao zakaj me zvao van. Kaj misliš koji je bio razlog? Rekao je ak ću bit s njim i podrazumijeva se jebat s njim da će reč svim dečkima da odjebu od mene. U tom sam trenutku dobila jako loše mišljenje o svim tipovima.. Naravno izderala sam se na njega koliko sam god mogla i pobjegla doma. Doma sam zdehidrirala od plakanja i nisam išla 2 dana u školu... Bila sam na rubu živaca. I tako sam postala kurva. Nisam se htjela jebat s njim pa je đubre proširilo po cijeloj školi da sam pojebala pol tipova iz starijih razreda, svog, susjednih... Uglavnom, da sam se jebala sa cijelim kvartom. Nisam više imala normalnih prijatelja.. Ljudi su bježali od mene samo zato kaj se nitko nije htio samnom družiti i ona osoba koja se družila samnom nije imala frendova.. Totalno sranje. Imala sam 4-5 jako dobrih prijateljica koje nisu vjerovale u ta sranja i uvijek su mi bile pri ruci kad se trebalo isplakati i požaliti.. Unatoč svim tim sranjima počela sam normalno funkcionirati.. Dečki su me i dalje vrijeđali, šlatali, navlačili odn. fizički i psihički maltretirali, dijelili kurve, slovenke... ali ja sam se dobro držala. Već sam se bila navikla na sve loše stvari kaj su mi se događale, ali prije toga, u fazi navikavanja, izgubila sam svaku toleranciju i svoj bijes izživljavala na roditeljima. Mama me zato dandanas nemre smislit. Pomišljala sam na samoubojstvo.. ali sam bila prevelika pičkica da to napravim.. nisam se bojala smrti.. bojala sam se boli koja će me primiti prije nego što umrem jer nisam željela patiti, ležati na cesti polomljenih kostiju i skršene lubanje i još biti živa.. osjećati sve to. Imala sam ljude kraj sebe koji su me voljeli i do kojih mi je bilo dovoljno stalo da im ne priuštim takvu bol, da pate i plaču zato što sam ja odustala. Zato uvijek kad sam pomislila na nešto takvo, zamislila sam si kako bi moj sprovod izgledao.. Tako sam prvi put kad sam se htjela koknut.. Vidjela sam svoj sprovod, puno ljudi u crnini.. I vidjela sam te ljude koji su ubili svaku volju za životom u meni i bila sam jako sretna.. jer to je nešto što će ih obilježiti do kraja života-da si je jedna mlada, nekada sretna djevojka oduzela život zato što više nije mogla podnjeti tu bol koja ju je pratila na svakom koraku. Ali.. s druge strane dvorane vidjela sam puno ljudi u suzama.. mamu, tatu koji si predbacuju, baku na rubu infarkta u suzama, hrpetinu rodbine, moje jadne prijatelje, to malo kaj sam ih imala... i one koje nisam, ali nisam bila na ratnoj nozi s njima.. i svaki sam put shvatila da nema tih idiota zbog kojih bi uništila život svim tim ljudima. Čekala sam kraj osnovne škole da odjebem od njih i još više oni od mene. 8. razred nije se puno razlikovao.. Ona dvojica su i dalje predvodila bandu malih silovatelja i gurali me u ženski ili muški wc da vide jesu li mi šta narasle sise. Toliko sam već bila navikla na takve situacije da sam se počela dobro nosit sa svim tim.. Sječam se kad sam se prestala uzrujavati zbog takvih stvari.. nisam više ništa osjećala kad su mi to radili. Čak sam jednom onog tipa (kaj me htio karat), kad me odvukao u wc na solo i počeo mjesit sise, primila za karu, totalno hladnokrvno i rekla: Srce, ajmo se karat unutra, ajde znam da to želiš.. Lik me čudno pogledao i odjurio u razred.. Nije me ni taknuo sljedećih tjedan dana.. ali je ponovno skupio hrabrosti kad je njegova gora polovica (nazovimo ga Ivan) njemu pokazala kako se postupa sa takvim ženama koje te tak zajebavaju. Zadržali su me u wc-u do početka sata i onda odfurali u garderobu.. pokušavala sam pobječ u razred, ali pošto su bili jači, a ja več na rubu snaga od ritanja od prije, natjerali su me da sjedim na klupici. Pokušavala sam pobječ, ali čim bi se ustala sa klupice, Ivan bi me gurnuo natrag tak da sam se nekoliko puta pošteno nabila, a kad sam uspjela trčeći napraviti jedva 3 koraka od klupice, ulovili su me i vukli natrag, jedan za ruke, a drugi za noge. Probala sam se otimati, nije pomoglo.. Probala sam se derati, a završila sam na podu ležečki na trbuhu i dobila ruku na usta dok je jedan sjedio na mojim leđima i rukama, a drugi mi držao noge da se nemogu pomaknuti... i nisam. Tak sam bila dok nije zvonilo.. a oni su me vrijeđali i govorili nešto tipa vidiš tak se žena treba ponašati, a ne onak bahato ko zadnja kurvetina da misliš da možeš sve napraviti kaj ti padne na pamet.. Naravno, bila sam bijesna ko pas. Nisam im mogla vratiti, prebit ih ni bilokaj.. znala sam da mi je svaki otpor uzaludan.. Povlačila sam se u sebe još više.. Bila sam puna bijesa, mržnje, želje za osvetom.. Dandanas ne znam kamo je sva ta negativna energija u meni potisnuta jer je nisam imala gdje izbaciti.. samo držati u sebi i moliti Boga da sve prestane.. Jako sam često plakala. Koliko doma toliko i u školi kad mi je pukao film, kad su me dečki toliko izmaltretirali da sam se rasplakala i onda su jedan drugome govorili pusti glupaču ili pusti kurvetinu.. Nisam se mogla praviti da se ništa ne događa.. Jer se svaki dan događalo nešto strašno, nešto za mene neopisivo užasno.. Kada ideš u školu i znaš da će se dečki čim te vide sjetiti da su nešto dan prije zaboravili napraviti da te uvrijede, naljute ili rasplaču, pa ti biraj kaj ćeš prvo. Največe sranje koje se ikada dogodilo bilo je u 8. razredu kad sam ljude iz susjednog i svojeg razreda pozvala doma. Cure i dečke. Bilo je sve super dok se cure nisu pokupile na trač u kuhinju, a dečki ostali u dnevnoj sobi. Išla sam ih pitat kaj da im ponudim, i skužila da je netko pustio 4 idiota koja su me posebno obožavala maltretirati (od toga i ona dvojica). Prvo kaj sam se zderala je ko je vas idiote pustio.. A onda su me trojica uhvatila i odvukla u sobu od staraca, a jedan je ostao da čuva stražu... U sekundi sam bila polugola na krevetu i bijesna kaj se to sve zajedno događa.. I neznam na koju foru, valjda mi je adrenalin proradio, ali uspjela sam se osloboditi i bila sam bjesnija no ikad.. Pobrali su batine, pokušavali me držati, smiriti, ispričavali se, nisu mogli pobječi jer su zaključali vrata za sobom i izvadili ključ, ali bila sam tako ljuta.... znam samo da ih trebam uništiti.. ne sječam se kaj se pol toga dogodilo.. Bila sam sva u masnicama.. I njih nije bilo par dana u školi.. I da, moj prvi dečko.. nisam mu htjela dati pičke.. i reko je da nema problema da mu se nigdje ne žuri. Nakon 3 mjeseca išli smo pit kod njega doma, malo društvance.. nakon 2 cuge ja sam se srušila... i probudila 3 sata kasnije.. gola.. sama u njegovom stanu.. pokupila sam se i više mu se nisam javljala. Lik me iskoristio, da ne kažem silovao.. Hvala bogu da se ničeg ne sjećam i da nisam bila pri svjesti jer da sam bila.. Majke mi lik bi tražio kitu po cesti.. To ti je dragi moj Maki moje gubljenje nevinosti.. Imam ti još hrpetinu takvih sjećanja za opisati, ali ne želim da se previše ufuraš u moj jadni glupi život.. Ja sam sa tim jadnim glupim iskustvom dobila novi identitet, ali sam i dobila nekoliko novih fobija; npr. nemam više volje za učenje jer svaki put kad sam učila doma u osnovnjaku, razmišljaljala sam dok sam sjedila za knjigom kak me sutra opet čeka jedno te isto i prisječala se događaja od tog dana u školi... Tako mi se sa željom za učenje i odlaskom u školu (faks) rastopila i izgubila želja za životom. Svoje sam najgore trenutke proživljavala ponovno u glavi za vrijeme učenja i zato sada kad se primim knjige imam jebenu blokadu i ničega se nemogu sjetiti. Kad odem na faks na predavanje, jako se bojim da će se iste stvari početi događati jer su tamo ljudi koje ne poznam. Jednostavno se bojim da se nekome ponovno neću svidjeti i da će se iste stvari ponoviti, da će me netko poniziti ili ismijati (na uvrede postala imuna).

Nemoj me osuđivati, molim te. Bila sam bespomoćna tada. Izbor nije postojao. Svi su učitelji znali što se događa, ali Ivan je dijete jedne jako važne državne osobe i ništa nisu poduzimali.. Rekli su da neka se pravim da se ništa ne događa i da će prestati, ali nisu. Što sam ja manje reagirala, to su napadi bili jači.. Bilo je neizbježno. Čak i moje molbe za promjenom škole bile su neuslišane. Moji roditelji nisu puno znali o tome jer da su to rekli u školi i upozorili moju razrednicu, moji bi zlostavljači to doznali i bilo bi još gore..

Stjerana u kut.. Samo čekala da vrijeme prođe.. I da krenem dalje.. Bez ikakvog osječaja - samo strah, tuga i osveta. I tako godinama. Pa ti razmišljaj, dragi Anđele, u kojem sam točno trenutku svog života NESTALA..